О књизи: година / Ушавши у свој стан, одмах приметим очи идентичне мојим. Мој тата, мој најбољи пријатељ, мој свет, стоји и гледа у мене, а ја држим за руку његовог некада најбољег пријатеља. - Како си могао, Влад? - тата затвара очи као од болова, чвршће стежући шаке. „Она ти је седела у крилу кад је била мала, купио си јој лутку за Божић, а сад иза мојих леђа...“ отац се хвата за срце. - Како си могао? Моја ћерка је испод мене...” отац не прави никакве покрете, већ само стоји, стежући и опуштајући шаке. Чим се његове очи сретну са мојим, схватим да сам га неподношљиво повредила. „Она више није мала, не буди драматичан“, челични глас испуњава просторију, а ја настављам да стојим непомично и гледам своја два највољенија мушкарца који ће се ухватити у коштац један са другим…